Šuma je toliko divna i smirujuća da mi nije jednom palo na pamet odseliti u nju, barem privremeno. Ako ništa drugo, odseliti barem na njen rub, izgraditi kuću tamo i živjeti na osami, daleko od civilizacije.
Napokon mi je jasno zašto se poznate i slavne osobe ali i manageri opterećeni svakodnevicom punom stresa, vole povući na brijeg ili u seosku tišinu, daleko od svih a nerijetko odabiru za svoj dom i samu blizinu proplanka i šume.
Uživajući u šetnji jednom prelijepom, u samoj blizini grada i gazeći po lišću zimskih nijansi, shvatih koliko je priroda čarobna i koliko je šuma tiha, nasuprot gradskoj vrevi i buci koja uznemirava naša osjetila.
U toj tišini gotovo da sam mogla čuti i opipati svaku svoju misao.
Nedostajala mi je samo poneka šumska životinjica, u trku ili u svojoj zimskoj šetnji, u potrazi za hranom i…moja Woolrich jakna, jer je krenulo puhati kad sam odlučila natrag, u civilizaciju. Godilo je kuhano vino na povratku.
A Woolrich, eh, u njega sam se odavno zaljubila; nadam se da će se svidjeti i vama, ako već nije.
Text by N. S. G.